Kada devojčice odustaju od sporta, da li se dovoljno pitamo zašto? – Žene na terenu #3 – Aleksandra Šandor – 11.10.2026.

za Male igrače piše Aleksandra Šandor

Pubertet, samopouzdanje, odnos prema telu i odgovornost odraslih u sportskom odrastanju devojčica.

U sportu mnogo pažnje posvećujemo otkrivanju talenata. Pratimo rezultate, analiziramo napredak, ulažemo u perspektivnu decu i pokušavamo da prepoznamo one koji bi jednog dana mogli da postanu vrhunski sportisti.

Ali postoji jedan podatak kojem, čini mi se, ne posvećujemo ni približno dovoljno pažnje.

Koliko devojčica izgubimo na tom putu?

Ne mislim samo na one koje prestanu da treniraju zato što su pronašle druga interesovanja. Mislim na devojčice koje su volele sport, koje su godinama dolazile na treninge, takmičile se, napredovale, a onda se tokom adolescencije polako udaljile od svega što im je nekada predstavljalo zadovoljstvo.

Njihov odlazak često objašnjavamo jednostavnim rečenicama.

„Došao je pubertet.“

„Promenila su joj se interesovanja.“

„Nije više dovoljno motivisana.“

„Sport joj više nije prioritet.“

I možda su neka od tih objašnjenja tačna. Ali koliko često zastanemo da proverimo šta se zapravo dogodilo?

Da li je devojčica izgubila interesovanje za sport ili je sport u jednom trenutku prestao da bude mesto na kojem se osećala dobro?

Istraživanja pokazuju da adolescencija predstavlja posebno osetljiv period za ostanak devojčica u sportu. Promene koje donosi pubertet jesu važne, ali same po sebi ne objašnjavaju zašto toliko devojčica prestaje da trenira.

Na tu odluku utiču i samopouzdanje, odnos prema sopstvenom telu, pritisak rezultata, vršnjaci, školske obaveze, ali i ljudi kojima smo poverili njihovo sportsko odrastanje.

Treneri. Roditelji. Klubovi. Sportski sistem.

Zato bih volela da otvorimo pitanje koje se mnogo ređe postavlja od onog koliko je neka devojčica talentovana:

Koliko smo kao odrasli spremni da prilagodimo svoj pristup detetu koje odrasta, umesto da od njega očekujemo da se po svaku cenu prilagodi našim očekivanjima?

Jer možda problem nije samo u tome što devojčice u pubertetu menjaju odnos prema sportu.

Možda je problem i u tome što sport ne menja dovoljno svoj odnos prema njima.

Brojevi koji bi trebalo da nas zabrinu

Britanska organizacija Women in Sport sprovela je 2022. godine istraživanje na oko 4.000 tinejdžera i tinejdžerki. Rezultati su pokazali da se veliki broj devojčica koje su ranije uživale u sportu tokom adolescencije udaljava od njega.

Kanadska organizacija Canadian Women & Sport došla je 2024. godine do sličnog upozorenja: više od jedne od pet devojčica napušta sport tokom adolescencije, a stopa odustajanja raste od šesnaeste godine i tokom kasnijih tinejdžerskih godina.

Izdvojila bih četiri podatka koja zaslužuju posebnu pažnju.

43% — devojčice koje se udaljavaju od sporta

Prema britanskom istraživanju iz 2022. godine, 43% tinejdžerki koje su ranije sebe smatrale sportskim tipovima udaljilo se od sporta nakon osnovnoškolskog uzrasta.

Kod dečaka je taj procenat iznosio 24%.

Ovaj podatak ne znači da je 43% svih devojčica trajno napustilo organizovani sport, već da se značajan deo onih koje su ga ranije volele tokom adolescencije prestao aktivno uključivati.

68% — strah od tuđeg osuđivanja

Među britanskim devojčicama koje su se udaljile od sporta, 68% navelo je strah od toga kako ih drugi procenjuju kao jednu od prepreka učestvovanju.

U istoj grupi 61% navelo je nedostatak samopouzdanja.

To znači da se pitanje odustajanja ne može svesti samo na talenat, fizičku pripremu ili motivaciju.

78% — izbegavanje sporta tokom menstruacije

U britanskom istraživanju 78% devojčica iz grupe koja prethodno nije bila zainteresovana za sport navelo je da izbegava fizičku aktivnost tokom menstruacije.

Među devojčicama koje su ranije volele sport, ali su se udaljile od njega, taj procenat iznosio je 69%.

Ovaj podatak pokazuje koliko menstrualne tegobe, neprijatnost i nedostatak podrške mogu uticati na sportsko iskustvo devojčica.

Više od 1 od 5 — odustajanje tokom adolescencije

Kanadsko istraživanje Rally Report 2024 pokazalo je da više od jedne od pet devojčica napušta sport tokom adolescencije.

Posebno zabrinjava podatak da se stopa odustajanja povećava oko šesnaeste godine i nastavlja da raste tokom kasnijeg tinejdžerskog perioda.

Ovi podaci potiču iz različitih istraživanja i ne odnose se isključivo na tenis niti predstavljaju statistiku za Srbiju. Ipak, otvaraju pitanja koja su važna za svaki sportski sistem.

A možda je najvažnije sledeće: ne možemo iz ovih procenata zaključiti da je pubertet direktan uzrok svakog odustajanja. Možemo, međutim, videti da se tokom adolescencije pojavljuje više prepreka koje sport mora ozbiljnije da razume.

Zašto devojčice odustaju?

Kada pogledamo istraživanja, razlozi su mnogo složeniji nego što često pretpostavljamo.

Nedostatak samopouzdanja, osećaj da nisu dovoljno dobre, strah od procenjivanja, nezadovoljstvo izgledom, školske obaveze i neprijatnost tokom menstruacije pojavljuju se među važnim preprekama.

U istraživanju Women in Sport čak 73% devojčica koje su se udaljile od sporta navelo je da im ne prija da ih drugi posmatraju dok su fizički aktivne.

Zamislimo koliko to može da bude teško u sportu poput tenisa, u kojem je devojčica često sama na terenu, pred trenerom, roditeljima, protivnicom i publikom.

Svaka greška je vidljiva. Svaka reakcija može da bude primećena. A u pubertetu, kada se odnos prema sopstvenom telu i tuđem mišljenju intenzivno menja, takva izloženost može postati posebno zahtevna.

Zato mi se čini da moramo da promenimo način na koji tumačimo gubitak motivacije.

Možda dete ne napušta sport zato što ga više ne voli, već zato što se više ne oseća dobro u njemu.

Pubertet ne oduzima talenat, ali menja uslove u kojima se on razvija

Pubertet donosi fizičke, emocionalne i psihološke promene koje se kod svake devojčice odvijaju drugačijim tempom.

Menjaju se visina, telesne proporcije, telesna kompozicija i način na koji devojčica doživljava svoje telo.

U periodima ubrzanog rasta neke sportistkinje mogu privremeno imati poteškoće sa koordinacijom, ravnotežom ili prilagođavanjem tehnike pokreta.

U tenisu, gde su brzina reakcije, preciznost, kretanje i osećaj za loptu veoma važni, takve promene mogu postati vidljive i na rezultatu.

Ali nisu sve promene u igri posledica puberteta, niti sve devojčice prolaze kroz iste poteškoće.

Zato je važno da trener razume individualni razvoj sportistkinje.

Devojčici koja prolazi kroz intenzivne fizičke promene ne treba automatski govoriti da je postala lenja, nedisciplinovana ili nedovoljno posvećena.

Možda joj je potrebno vreme da ponovo pronađe sigurnost u pokretima.

Možda joj je potreban drugačiji pristup treningu.

A možda joj je, pre svega, potrebno da neko objasni da promene kroz koje prolazi nisu dokaz da je izgubila sposobnosti.

Naš posao nije da je vratimo u telo koje je imala sa deset godina. Naš posao je da joj pomognemo da razvija svoj potencijal u telu koje se menja.

Kada komentari o telu postanu prepreka

Jedan od najosetljivijih delova puberteta jeste odnos prema sopstvenom telu.

Devojčice postaju svesnije fizičkog izgleda, porede se sa vršnjakinjama i sve češće sebe posmatraju kroz tuđe procene.

U kanadskom istraživanju Rally Report 2024 dve od pet devojčica navele su da komentari o njihovom izgledu, odeći ili verskoj odeći utiču na njihovo učestvovanje u sportu.

Ovaj podatak posebno je važan za trenere.

Jer ono što odrasla osoba doživljava kao usputnu primedbu, dete može da zapamti mnogo duže.

Komentari o kilogramima, grudima, kukovima, izgledu ili „ženstvenosti“ mogu stvoriti osećaj neprijatnosti, stida ili nesigurnosti.

Postoji velika razlika između stručnog razgovora o zdravlju i fizičkoj pripremi i komentara koji kod devojčice stvaraju osećaj da njeno telo nije dovoljno dobro.

Nije problem razgovarati o fizičkoj spremi, snazi ili ishrani kada je to opravdano i kada razgovor vodi kompetentna osoba.

Problem nastaje kada se telo devojčice pretvori u predmet procenjivanja, zadirkivanja ili javnog komentarisanja.

Telo sportistkinje nije tema za šalu.

Menstruacija i sport: zašto je potrebno više znanja, a manje neprijatnosti

Menstruacija je prirodan deo razvoja, ali za mnoge devojčice i dalje predstavlja temu o kojoj im je neprijatno da razgovaraju sa trenerom.

Bolovi, umor, strah od procurivanja, nelagodnost zbog sportske odeće i nedostatak odgovarajućih uslova mogu uticati na trening i takmičenje.

Ipak, važno je izbeći generalizacije.

Menstrualni ciklus ne utiče na svaku sportistkinju isto. Neke devojčice treniraju bez značajnih poteškoća, dok druge imaju simptome zbog kojih je potrebno prilagoditi opterećenje.

Zato trener mora da zna kako da razgovara o ovoj temi profesionalno, bez zadirkivanja, insinuacija ili umanjivanja problema.

Devojčica ne bi trebalo da se stidi da kaže da ima menstrualne tegobe.

Niti bi trebalo da oseća da će zbog toga biti označena kao slaba ili nedovoljno posvećena.

Ako su bolovi jaki, krvarenja obilna, umor izražen ili menstruacija izostaje, važno je uključiti zdravstvenog stručnjaka.

Razumevanje menstruacije nije popuštanje sportistkinji. To je deo odgovornog rada sa njom.

Trener: osoba koja može da sačuva, ali i naruši poverenje

U pubertetu trener često postaje jedna od najuticajnijih odraslih osoba u životu mlade sportistkinje.

Devojčica sa njim provodi mnogo vremena, sluša njegove procene, doživljava pobede i poraze i kroz njegov odnos često gradi predstavu o sopstvenim sposobnostima.

Zato se izbor trenera ne sme svesti samo na pitanje koliko zna o tenisu.

Važno je i kakav je čovek kada dobije autoritet nad detetom.

Kako razgovara?

Kako reaguje na grešku?

Kako govori o telu devojčice?

Kako koristi fizički kontakt prilikom korekcije pokreta?

Kako reaguje kada dete postavi granicu?

I šta smatra „šalom“?

Ova pitanja nisu manje važna od stručnosti, rezultata i trenerskog iskustva.

Šta kažu novija istraživanja?

Američka organizacija Women’s Sports Foundation u svom izveštaju za 2026. godinu navodi da je među devojčicama uzrasta od osam do deset godina koje su napustile sport 15% navelo trenera kao jedan od razloga za odlazak.

To je tri puta veći procenat nego među dečacima istog uzrasta.

Ovaj podatak ne odnosi se na pubertet, ali je važan jer pokazuje da odnos sa trenerom može imati značajnu ulogu u odluci deteta da nastavi ili prekine bavljenje sportom već u ranijem uzrastu.

Naravno, ne znači da je trener glavni razlog odustajanja većine devojčica.

Ali znači da kvalitet trenerskog odnosa zaslužuje mnogo više pažnje nego što mu često posvećujemo.

Profesionalne granice nisu stvar lične procene

Posebno je važno da u sportu otvoreno govorimo o granicama.

Korekcija pokreta može biti deo treninga. Seksualizujući komentar nije.

Razgovor o menstruaciji može biti deo odgovornog rada. Zadirkivanje i insinuacije nisu.

Fizički kontakt tokom tehničke korekcije mora imati jasno stručno opravdanje, biti objašnjen i poštovati detetovu privatnost i granice.

A kada devojčica kaže da joj nešto nije prijatno, odrasla osoba mora ozbiljno da shvati njene reči.

To važi za svakog trenera, bez obzira na pol, reputaciju ili sportske rezultate.

Sportski autoritet ne daje pravo na prelazak ličnih granica.

Klubovi zato moraju imati jasna pravila ponašanja, postupke prijavljivanja neprimerenog ponašanja i odgovorne osobe kojima dete ili roditelj mogu da se obrate.

Nije dovoljno da kažemo da verujemo treneru.

Moramo da imamo sistem koji štiti dete i kada se to poverenje naruši.

Roditelji: da li pitamo kako je igrala ili kako se oseća?

Roditelji imaju ogromnu ulogu u sportskom razvoju deteta.

U kanadskom istraživanju iz 2024. godine skoro sedam od deset devojčica navelo je da porodica pozitivno utiče na njihovo sportsko iskustvo.

To je ohrabrujući podatak.

Ali roditeljska podrška nije samo plaćanje treninga, kupovina opreme, vožnja na turnire i ulaganje u sportski razvoj.

Podrška je i način na koji razgovaramo sa detetom kada izgubi.

Način na koji reagujemo kada rezultati stagniraju.

Način na koji primećujemo promene u njegovom raspoloženju i samopouzdanju.

I spremnost da saslušamo dete kada kaže da mu nešto smeta.

Zato bih volela da roditelji češće postavljaju jedno jednostavno pitanje:

„Kako se osećaš na treningu?“

Ne samo:

„Kako si igrala?“

Ta dva pitanja mogu dati potpuno različite odgovore.

Dete može da ima odlične rezultate, a da se istovremeno oseća nesigurno, uplašeno ili neprihvaćeno.

Može da napreduje na rang-listi, a da gubi ljubav prema sportu.

I može da ćuti o nečemu što mu smeta zato što ne želi da razočara roditelje ili da dovede u pitanje autoritet trenera.

Poverenje u trenera ne znači da roditelj treba da prestane da postavlja pitanja.

Naprotiv.

Što dete više vremena provodi u sportskom okruženju, važnije je da ima odraslu osobu kojoj može otvoreno da kaže kako se zaista oseća.

Šta možemo da promenimo?

Ako želimo da više devojčica ostane u sportu tokom adolescencije, ne možemo se osloniti samo na njihovu motivaciju.

Moramo menjati i okruženje u kojem treniraju.

Treneri treba da budu edukovani o fizičkom i psihološkom razvoju devojčica, menstrualnom zdravlju, komunikaciji, profesionalnim granicama i zaštiti dece.

Roditelji treba da nauče da prepoznaju razliku između privremenog pada rezultata i ozbiljnijeg gubitka samopouzdanja ili osećaja sigurnosti.

Klubovi treba da razvijaju kulturu u kojoj dete nije vredno samo onda kada pobeđuje.

A sportski sistem mora ozbiljnije da prati ne samo koliko se dece upisuje, već i koliko ih ostaje, koliko ih odustaje i zbog čega.

Neće svaka devojčica postati profesionalna sportistkinja.

Niti to treba da bude cilj svake devojčice koja uzme reket u ruke.

Ali svaka bi trebalo da ima priliku da kroz sport razvija samopouzdanje, zdrav odnos prema svom telu, osećaj pripadnosti i pravo da postavi granice.

I da jednog dana, bez obzira na to da li je ostala u takmičarskom sportu, može da kaže da je sport bio dobro iskustvo njenog odrastanja.

Sistem počinje na malom terenu

Kada govorimo o budućnosti ženskog sporta, često gledamo samo njegov vrh.

Koliko imamo profesionalnih igračica? Koliko osvajaju? Koliko zarađuju? Koliko ih ostaje u sportu nakon majčinstva?

Ali pre svih tih pitanja postoji jedno mnogo ranije.

Koliko devojčica uspevamo da zadržimo u sportu tokom godina kada se njihovo telo, samopouzdanje i odnos prema sebi najviše menjaju?

Možda ćemo jednog dana imati više žena koje ostaju u sportu ako počnemo da gledamo dalje od rezultata.

Ako treneri budu bolje razumeli razvoj devojčica.

Ako roditelji budu više razgovarali, a manje procenjivali.

Ako klubovi budu imali jasna pravila ponašanja i zaštite dece.

Ako prestanemo da komentarišemo tela mladih sportistkinja kao da su predmet javne rasprave.

I ako devojčicama pokažemo da imaju pravo na ambiciju, na grešku, na promenu i na sopstvene granice.

Jer dobar sportski sistem ne pita samo:

„Koliko je talentovana?“

Pita i:

„Da li smo napravili okruženje u kojem može bezbedno da odraste?“

Sistem počinje na malom terenu.

I možda upravo tamo odlučujemo koliko ćemo žena jednog dana gledati na velikim.

Aleksandra Šandor

Istraživanja i izvori

Women in Sport (2022), Reframing Sport for Teenage Girls: Tackling Teenage Disengagement — istraživanje o udaljavanju tinejdžerki od sporta, samopouzdanju, telesnoj slici, menstruaciji i strahu od procenjivanja.
Canadian Women & Sport (2024), Rally Report 2024 — istraživanje o učešću devojčica u sportu, odustajanju tokom adolescencije i uticaju porodice i sportskog okruženja.
Women’s Sports Foundation (2026), WSF Sport Report — podaci o ulozi trenera u razlozima odustajanja od sporta kod devojčica i dečaka.
Naučni pregledni radovi o faktorima koji utiču na bavljenje sportom kod adolescentkinja, telesnoj slici i fizičkoj aktivnosti, dostupni putem baze PubMed.

Napomena: navedena istraživanja sprovedena su u različitim zemljama, na različitim uzorcima i uz različite definicije učestvovanja ili odustajanja od sporta. Podaci nisu specifični za tenis niti se mogu neposredno primeniti na populaciju devojčica u Srbiji.